zovem se sofija
svoje telo
nemam
gospodin ispred mene jede spagete
oh prijatelji
tako i ja idem ulicama
a probadaju me semafori znakovi i pesacki prelazi
sve isto
gume autobusa u sosu od paradajza
pijace umeju biti tako sumorne
skoro kao da
oh prijatelji
vise ne znam sta

dakle
probudim se
sta sam ja
oh
ponovo
telefonski stub na kisi

u mojoj glavi
kroz moju glavu
razgovori
razgovori
milioni pitanja
i malo odgovora

na svojim rukama
odmaram ptice
samo da bi kasnije
jele moje telo

ne mogu da idem
noge mi vezuje brsljan

***

dakle
probudim se
sta sam ja
oh
ponovo
usamljena ptica

moj prijatelj
me izgleda ne razume

cutim
jer ti nisi moja
i ja nisam tvoj
da ti govorim
stvari koje mislim

cutim
da ne bih izgledao cudno
dok tebi opisujem tebe
i dok ne shvatas zasto pricam
da ne bih rekao da me boli
a ti pitala sta
ili ti pitala zbog cega

u ravnici
kolona drvenih stolica
iz sivih oblaka
mikrofonija
kisa zaglavljuje kolonu u blatu i ne dozvoljava dalje
rastu planine
polako
niotkuda
u hiljadama hiljadama proleca proleca proleca proleca
u ravnici
kolona drvenih stolica
na jednom vrhu
zvucnik i telo
zvucnik susti nakon poziva jednom i jos jednom jos jednom
konopcima
nogu za nogu
sapletu
i sve pada
u ravnici
nabujale reke
pevaju decije pesmice
za kraj

ne razumem
sta trazis u mojoj sobi
uglovi poste godinama
cinija u sredini je prazna

vidim
gladna si
stvarno nema nista
uglovi da godinama
cinija u sredini da

hocu da hocemo zajedno
srebrne kasike
prenosni cirkusi i sobe
ogledam se
cekam da neko dodje
spremi sve sto treba

razmisljam
obesen o oblak
u koloru
dok oblak
nosen vetrom
ore kamenje mnome

krvarim ponosan kao sejac
moje meso
umesto komada zemlje

rastem sa toliko mesta
ponovo postojim

ja sam cvet
ja sam riba
ja sam drvo
ja sam pas

znas
mene ces sutra
zvati planetom

razmisljam
u vrtu koji sam ja
koliko jos vremena
da izadjem iz svega

predeli mene
u tvojoj glavi
potpuno bez smisla

pomorandza na stolu
je sunce za moju sobu
sveze je i cisto

cudesni oblaci
se priblizili prozoru
da vide sta radim

ja kazem da udju
pricamo kojesta

oblak kine
u uglu sobe pada kisa
smejem se svemu
na zidu niotkuda
projekcija filma

jedem kokice sa dva puza
objasnjavam sta umem
sta sam bio
sta jesam
sta cu biti
sve znam

umem da volim
svi se smejemo
ruzicasti
veseli
slonce sa zelenim sesirom
sedi na grani i svira violinu
pevamo
Nastavak »

volim
volim
miris drvenih olovaka
muziku starog metalnog rezaca
volim
kada pravim dugacke trake
svetlo drvo i razigrana crvena na kraju
svecano meko i toplo
srce olovke na prolecnjem suncu
mirise
mirise

Kako si? Dobro. Ne izgledas tako. Mhm. Ja… znam toliko nacina. Nacina za sta? Nacina da odem. Ona… ne vidi dobro. Mislice da spavam i nece reci nista. Oko rucka, pomislice da je i dalje lose da me dira. Tako satima. Sledeceg dana, prici ce da vidi sta mi je. Reci: Danilo. Danilo? Danilo! Vec hladan, ja necu reci nista. Bicu prenet tek sutradan, nesto pre podneva.

Ja nisam smeo da pitam, da trazim jednostavne stvari; da me zagrli, da pricamo tiho, da se razvlacimo i da sve bude tu. Neznost. Samo malo. Evo, toliko. Vece. Dve veceri. Evo, sada sa svih strana, ja obraz, ja usna, ja nezna jagodica prsta; vece je i ispred je reka, hocu da pitam da li bi, evo samo sada, hladna da me voli.

Meko, volim kada miluje vrat. Danilo, ne stoj na stolici. Dobro. Jesi li sisao? Ne. Evo… sad cu. Silazi dole. Kada se vratila u kuhinju, stolica je stajala na mestu, prazna; truplo, kao sunka, smesno visilo nad njom.

* * *
Ishitreni potezi. A nije vreme. Izvadi moje igracke iz kutije. Pusti da budem sam.

vreme je ljubavi
a nikakav nikavac
ne ume

hoce

ne ume

-

nikakav nikavac
misli
to je isto

ne sme

i ne ume

a nije.

mirise prolece i ja volim
dva slamnata bosonoga sesira
odmaraju u zelenom polju
na nebu cveta oblak
i u sjajnom danu
ptice uce da lete
mirise prolece i
ne postoji drugi nacin
da kazem da
ja volim
tonem
u san

legnes
malo zadremas
probudis se
i znas gde si
ali ne znas koje je vreme

mama zove na veceru
kaze da operes ruke
dobro je Nastavak »

javi ti se covek
a leptiri vriste oko tebe
u caurama
zive mrtvorodjena deca
trava je zelena
uznemirava
svet je crn
i stoji u mestu
topao vazduh
se lepi za zemlju
na cipeli
je poput zvakace gume
u plucima kao sluz Nastavak »

jutro i spavas
izadjem
nebo pita je l’ opet isto
klimnem glavom
milion ociju sklopi se u trenu
zmuri i broji do deset Nastavak »

strafta svetla na tri metra blize nebu i nepoznatom
moja senka sme daleko
specijalni tretman noci
zena sedi na klupi
hodam sam
u gnezdima
ptice sanjaju da lete